Јавна расправа о стратегији подстицања рађања

Министарство рада и социјалне политике је покренуло јавну расправу у вези стратегије подстицања рађања. Коментари могу да се пошаљу на адресу aleksandra.miletic@minrzs.sr.gov.yu.
У циљу стимулације дијалога покренут је блог "Јавна расправа - Стратегија подстицања рађања" (http://strategija-podsticanja-radjanja.blogspot.com/) где се исто могу коментарисати поједини делови Стратегије јер ће бити доступни Министарству. Стратегија може да се преузме са адресе или на овом блогу.
Рок за слање коментара је до краја августа.
Садржај блога је следећи:

• СТРАТЕГИЈА ПОДСТИЦАЊА РАЂАЊА
  1. ФЕНОМЕН НЕДОВОЉНОГ РАЂАЊА ДЕЦЕ
• 1.2. Досадашње тенденције
• 1.3. Детерминистичка основа
• 1.4. Далекосежне последице
• 1.5. Политички одговор
• ‎2. ЦИЉЕВИ СТРАТЕШКОГ ДЕЛОВАЊА‎ ‎
  2.1. Општи циљ
• ‎2.2.1. Посебни циљ 1. Ублажавање економске цене подизања детета
• 2.2.2. Посебни циљ 2. Усклађивање рада и родитељства
• 2.2.3. Посебни циљ 3. Снижавање психолошке цене материнства
• 2.2.4. Посебни циљ 4. Промоција репродуктивног здравља адолесцената
• 2.2.5. Посебни циљ 5. Борба против неплодности
• 2.2.6. Посебни циљ 6. Ка здравом материнству
• 2.2.7. Посебни циљ 7. Популациона едукација
• 2. 2.8. Посебни циљ 8. Активирање локалне самоуправе
• 3. ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА И ПЕРИОДИЧНО ПРЕИСПИТИВАЊЕ СТРАТЕГИЈЕ

РСС фидови су:

• За праћење прилога http://feeds.feedburner.com/blogspot/strategija-podsticanja-radjanja
• За праћење коментара http://feeds.feedburner.com/blogspot/strategija-podsticanja-radjanja-komentari

СТРАТЕГИЈА ПОДСТИЦАЊА РАЂАЊА (1. ФЕНОМЕН НЕДОВОЉНОГ РАЂАЊА ДЕЦЕ)1.1. Одређење

ПРЕДЛОГ

На основу члана 45. став 1. Закона о Влади(,,Службени гласник РС’’, бр.55/05 и 71/05 - исправка),

Влада доноси

СТРАТЕГИЈУ ПОДСТИЦАЊА РАЂАЊА

1. ФЕНОМЕН НЕДОВОЉНОГ РАЂАЊА ДЕЦЕ

1.1. Одређење

Рађање деце као позитивна природна компонента непосредно утиче на ревитализацију обима становништва и његове старосне структуре. Оно врши ове две важне демографске функције само ако његов ниво задовољава најмање потребе простог обнављања становништва. Отуда, било који ниво рађања који онемогућава да оно врши ове две функције је недовољно рађање, које раније или касније води у депопулацију и прекомерно старење. Критичност недовољног рађања је тим већа, што је оно дубоко условљен, самим тим дугорочан феномен и што је, у условима ниског нивоа морталитета становништва, основни природни динамичан фактор демографских промена.

Недовољно рађање, поред непосредних утицаја на демографски развитак, делује и посредно, што га чини још критичнијим фактором. Ову врсту утицаја оно врши преко старосне структуре укупног становништва, пошто у условима све већег старења становништва општи морталитет расте и тиме додатно смањује ефекте ионако ниског и недовољног рађања. Осим тога, трагови недовољног рађања у старосној структури дуго трају, тако да и у условима пораста репродукције до потреба простог обнављања, депопулација и старење становништва се једно време настављају. Важност овог утицаја је тим већа што губици у броју становника настали за време депопулације не могу да се надокнаде достизањем нивоа репродукције који обезбеђује просто обнављање, већ само уколико ниво репродукције становништва oдређено време буде изнад потреба простог обнављања.

1.2. Досадашње тенденције

1.2. Досадашње тенденције

Рађање деце далеко испод потреба простог обнављања становништва обележава и демографски развој и демографски моментум Републике Србије. И Република Србија без аутономних покрајина (у даљем тексту: Централна Србија) и АП Војводина су се са феноменом недовољног рађања суочиле још средином прошлог века. Већ у 1971. години стопа укупног фертилитета била је за око 15% нижа од потреба просте замене генерација у Централној Србији, односно за готово 20% у АП Војводина. У том интервалу вредности стопа се углавном стабилизују у следеће две деценије на оба подручја.

Нисконаталитена подручја Републике Србије у деведесетим годинама XX века карактерише јасан пад рађања. У Централној Србији стопа укупног фертилитета између 1991. и 1999. опала је са 1,73 на 1,40, а у АП Војводина са 1,72 на 1,43 детета по жени. У 2000. и 2001. години ниво рађања у Централној Србији и АП Војводина бележи лагани раст, а у периоду 2001-2004. је стабилизован.

У 2005. години на оба подручја се региструје јасан пад нивоа рађања који је делимично условљен променом методологије.

Другим речима, ниво рађања је чак 30% испод потреба простог обнављања становништва, када се Република Србија посматра као целина (без података за АП Косово и Метохија), што значи да ће следећа генерација жена бити за готово једну трећину мања по броју у односу на садашњу. Но и поред тога, стопа укупног фертилитета у Републици Србији са вредношћу од 1,45 је изнад европског просека који износи 1,4 детета по жени.

Феномен недовољног рађања деце је законит процес који није успело да избегне ниједно развијено друштво. Но, недовољно рађање деце није реалност само у развијеним земљама и не само западне цивилизације. Данас се, шта више, 61 земља суочава са рађањем деце испод потреба просте замене генерација.

1.3. Детерминистичка основа

1.3. Детерминистичка основа

У основи савременог репродуктивног понашања налазе се неки од битних фактора који су део наше цивилизације, било да представљају њена позитивна достигнућа или њене изразите слабости. Тако су, између осталог, на једној страни еманципација и индивидуализам, нуклеарна породица и измењен положај жене и деце у њој, инсистирање на квалитету сопственог живота и квалитету живота детета, либералан закон о абортусу и доступност ефикасне контрацепције, а на другој материјалистичка свест са потрошачким менталитетом и лични живот, разуђенији него икада раније. У новом систему вредности родитељство је задржало високо место. Но, изменила се његова суштина. Неегзистенцијална основа вредности детета постаје одредница репродуктивног понашања, јер се остварује са једним или двоје деце.

Истовремено, у условима када је рађање деце ослобођено моралног и егзистенцијалног притиска постало ствар наизглед слободног избора појединца, данашње друштво није путем својих институција покушало да непосредно утиче на формирање висине социјалних норми о броју деце, нити је својим механизмима омогућило да равноправна животна опција буде рађање уопште, а поготово рађање троје, четворо или више деце.

Структурне препреке, као што су незапосленост, нерешено стамбено питање, проблеми чувања деце, незадовољавајући економски стандард и друге појаве из овог круга су, пак, биле важан фактор недовољног рађања деце у свим у социјалистичким земљама, укључујући и Републику Србију. Значај набројаних структурних препрека је и данас посебно изражен у овим земљама које су ушле у процес транзиције социо-економског система, а њима су придодати и нови елементи могуће индивидуалне пасивизације као што су, на пример, осећање несигурности и социјални маладаптациони синдром на измењене вредности и норме.

1.4. Далекосежне последице

1.4. Далекосежне последице

Ниво рађања деце испод потреба просте замене генерација који траје више деценија је основни покретач депопулације и наглашеног старења становништва Републике Србије. Наиме, становништво Централне Србије и АП Војводина се од 1992. односно 1989. године више не обнавља природним путем, а у 2005. години стопа природног прираштаја износи –4,3 односно –5,5 промила. Апсолутно посматрано, број умрлих у Централној Србији је у 2005. години за 23.525, а у АП Војводина за 11.066 лица већи од броја живорођене деце.

Централна Србија и АП Војводина спадају и у подручја где је демографски процес старења достигао велике размере. Према резултатима пописа из 2002. године више од 900.000 лица у Централној Србији и око 300.000 лица у АП Војводина, односно шестина становништва обе популације, стара је 65 и више година што сврстава Републику Србију међу најстарије земље на свету. Резултати пројекција указују да ће се процес популационог старења континуирано наставити у првој половини XXI века и да ће се број особа старих 65 или више година у Републици Србији повећати за трећину у 2052. години, а удео у укупном становништву ће се, у зависности од варијанте, кретати од 18,7 % до 27,5 %.

Са економског аспекта нарочито је важан утицај старосне структуре на економску структуру становништва и структуру радне снаге. Величина радног контингента, унутар кога се у савременим условима формира највећи део понуде радне снаге, у Републици Србији континуирано опада после 1981. године, а пројекције показују да ће опадање бити настављено и током прве половине 21. века. Коефицијент економске зависности, као однос издржаваних и лица са личним приходима према привредно активним лицима, расте. На 100 економски активних било је 108 економски неактивних лица у 1991. и 120 у 2002. години. Неповољне промене старосног састава изражене су и код радне снаге. Заступљеност млађих генерација се смањује, а старијих повећава. Док су 1981. године међу активнима најзаступљеније биле генерације од 25 до 35 година и код мушкараца и код жена, у време пописа 2002. године најзаступљеније су старосне групе од 40 до 50 година.

1.5. Политички одговор

1.5. Политички одговор

Човечанство мора да тражи одговор на проблем недовољног рађања имајући у виду последице које оно доноси на макро нивоу. Oдговори религијског или правног притиска не одговарају ни нивоу развоја нити су довољно ефикасни, а нова етика у условима многих интелектуалних система није универзалног типа. Не може се ни очекивати да ће хомо сапиенс као рационално биће пронаћи одговор у блиској будућности, јер је потребно време које се мери не годинама већ деценијама да се спонтано формира групни, рационалан одговор на недовољно рађање. Отуда је политички одговор неопходан.

Питање одговора на проблем недовољног рађања је, међутим, изузетно сложено услед недостатка сазнања у погледу достизања нивоа рађања потребног за обнављање генерација. Искуства развијених земаља указују да, без обзира на значајне разлике у економским, друштвено-политичким и вредносним системима, као и институционалној основи популационе политике, постоји значајан степен униформности у погледу циљева, праваца мера, као и дефинитивног израза примењених мера. Но, максимални утврђен ефекат је пораст завршеног фертилитета до 10%. Разматрање недовољне ефикасности мера које се спроводе, указује да политички одговор мора бити интензиван, целовит, истраживачки, директан, дугорочан, стратешког типа.

(‎2. ЦИЉЕВИ СТРАТЕШКОГ ДЕЛОВАЊА‎) ‎2.1. Општи циљ‎

2. ЦИЉЕВИ СТРАТЕШКОГ ДЕЛОВАЊА

2.1. Општи циљ

Општи циљ одрживог демографског развоја Републике Србије је стационарно становништво, тј. становништво у коме ће следеће генерације бити исте величине као и постојеће. Овај ниво простог обнављања становништва или замене генерација значи да на индивидуалном нивоу једна жена у свом репродуктивном периоду треба да се надомести са једним женским дететом, тј. да нето стопа репродукције буде једнака јединици. У нашим условима, где је смртност становништва ниска а ниво рађања деце испод нивоа потребног за замену генерација, нето стопа репродукције је на нивоу око јединице када је кохортна стопа укупног фертилитета на нивоу око 2,1 детета по жени. У пописној 2002. години стопа укупног фертилитета у Републици Србији (без података за АП Косово и Метохија) износила је 1,6, што значи да ће следећа генерација бити за четвртину мања од постојеће. На глобалном нивоу потребно је да број живорођених буде изједначен са бројем умрлих. У Републици Србији, већ дуго, годишњи број умрлих све више премашује годишњи број живорођених.

У модерном свету тежи се повећању фертилитета позитивним подстицајима што је једини одрживи одговор на проблем недовољног рађања деце. У трагању за фертилитетом потребним за просто обнаваљање становништва треба знати да најмање десетак процената жена ни у будућности неће учествовати у репродукцији (због стерилитета и, све више, других разлога). Отуда пожељна дистрибуција жена према броју живорођене деце на крају репродуктивног периода треба да буде: 22% са једним дететом, 22% са два детета и чак 56% жена са троје живорођене деце.

Досезање општег циља неминовно захтева и претходно досезање посебних циљева:

· ублажавање економске цене подизања детета

· усклађивање рада и родитељства

· снижавање психолошке цене материнства

· промоција репродуктивног здравља адолесцената

· борба против неплодности

· кa здравом материнству

· популациона едукација

· активирање локалне самоуправе